16.08.2022.
Kovid bolnica Batajnica
Čekam. Buba koja je pre samo pet minuta bila na sigurnoj udaljenosti, sad je na mom kolenu. Pravi mi društvo. Mesec ni pun, ni prepolovljen. Neodlučan i lep. Radnici obezbeđenja se smeju. Sestra obećava da će se vratiti sa informacijama. Gospođa izlazi sa snimkom svojih pluća i zabrinuto pali cigaru. Policajac šeta gore dole da opravda svoju poziciju. Veročka je na kiseoniku. Možda ima, možda nema koronu. Primili su je, ipak, jer ne može da diše. Stvari prestaju da ti budu važne kada ne možeš da dišeš. Ne primećuješ ni mesec, ni smeh, ni bubu. Jedini fokus je sledeći dah. Diši, kažem joj u sebi. Biće sve u redu.
20.08.2022.
Banovo Brdo
Bauljam po kući u polumagnovenju. Mislim na njene nežne, lepe prste koje sve rade precizno, sa strpljenjem i ljubavlju. Mirišem njenu garderobu i jastuk koji su nam vratili iz bolnice. Mislim da li je predosetila, da li je bila spremna, koliko se osećala sama. U glavi mi je njen osmeh i kako kad je pitam je l’ se plaši odlaska u bolnicu kaže da celog života plaća zdravstveno a da ga nikada nije iskoristila. Samo dva porođaja, a to je ništa. Razmišljam da li smo nas dve stalno bile u nekoj diskusiji zato što smo previše različite ili previše slične. Vaš tata kaže da smo samo dve žene sa jakim mišljenjem o svemu. Pitam se da li je znala da je i pored toga volim najviše na svetu. Razmišljam da li se brinula što joj se ovo dešava baš sada kada sam ja trudna jer se uvek brinula više za druge nego za sebe. Da li je znala da ima nešto na plućima a nije nam rekla. Razmišljam kako je uvek bila tu za sve nas i pitam se da li sam ja bila dovoljno tu za nju. Kako je postavljala visoke standarde i za sebe i za one koje je volela. Razmišljam da li sam uspela da ih ispunim. Možda je sada trenutak da počnem da verujem da će se ona i Đokica tamo gore sresti, pa makar samo da bi se zvanično razveli. Dodirujem svoj stomak i pokušavam da osetim bebu unutra. Mislim kako je ona pre 40 godina dodirivala svoj i radovala se tom malom biću uz koje je čvrsto stajala celog svog života.
21.08.2022.
Banovo Brdo
Napolju pada kiša. Ti se budiš u 6 ujutru. Donosim te u svoj krevet, jer nada umire poslednja. Daješ mi grejs period od 15 minuta a onda počinješ da vičeš Idemo dole, mama. Kai pere zubiće, mama. Silazimo i čitamo knjigu koju ti je u maju poklonila Marina, a mi je zaboravili u švajcarskim brdima. Marina je stigla juče i donela je a mi smo se radovali kao da je prvi put vidimo. Kao neka skrivalica sa 1000 detalja koja te iznenadi svaki put kad je otvoriš. Dok mi čitamo, stiže ti jaja (baka) posle 9 sati čekanja na aerodromu u Barseloni. Ti vičeš Jaja Jaja, Hajde da čitamo jaja. Uskoro stiže i Marina iz svog hotela, a ti si oduševljen tom količinom pažnje. Ja se plašim trenutka kada ćeš me pitati Gde je nona, mama. Ili reći Idemo kod none, mama. Za sada me samo pitaš Što plačeš, mama. Šta se desilo mama, pevajući naravno poslednje slogove. Popodne me zove kuma Dragana. Kada smo se prvi put čule u četvrtak, ne znam koja je od nas bila izbezumljenija. Bile su prijateljice više od 40 godina. Putovale, poveravale se, svađale, mirile se. Volele se. Kuma mi je rekla da je budem mirna. Da je Veročka živela do poslednjeg daha i da nije ostala dužna životu. Da nas je videla sa svojim porodicama i da je znala da smo srećni. Da sam za nju uradila sve što sam mogla i da joj je ona to puno puta rekla. Da je otišla na nogama i za 5 dana. Ona bi tako nešto sutra potpisala. To je drugi put da mi kuma kaže nešto što nikada neću zaboraviti. Prvi put je bilo pre mnogo godina kada ja nisam razgovarala sa tvojim dedom, jer mi se u glavi sve pomešalo i jer sam mislila da ne treba da živi tako kako živi. Tada mi je rekla da svako od nas ima pravo da odluči kako će da živi i da umre. Pa i moji roditelji. A moje je da to prihvatim. Posle toga sam pozvala Đokicu i proveli smo poslednje godine njegovog života družeći i voleći se. Bila sam ubeđena da Veročka i ja imamo još vremena da prihvatimo jedna drugu baš onakvim kakve smo. Lepo je neko nekada mudro rekao - U životu nas najviše ubijaju očekivanja.
08.04.2023.
Ponekad kad je mesec pun a ti pored mene mljackaš u snu, pritisne me nesnosno nedostajanje. Pomislim da je njena apsurdna smrt bila san i da ću je sutra pozvati da joj ispričam kako nam je prošla noć, da li si ti kakio i šta na sve to kaže Kai. Čujem njen glas i vidim njeno nasmejano lice. Lice okupano željom da živi, putuje,uživa u unucima. Onda se setim da je stvarno nema i knedla u grlu postane još veća. Pa je tražim u tebi. I čekam da me zagrli iz tvog pogleda.
11.08.2023.
Sanjam veliku kuću na selu koja je mnogo veća i modernija od one u kojoj je ona nekada živela. Prvo sa Đokicom, a onda sama. Ali je sve tako čisto, uredno i organizovano da nemam sumnje da je kuća njena. Tu smo sa Pauovom porodicom, a ja i u snu znam da ona više nije tu. Dok u kuhinji pripremam dezert, u zamrzivaču pronalazim kutije sladoleda i četvrtinu reforme koju je napravila. Počinjem da plačem, a ona se pojavljuje pored mene u beloj košulji, pantalonama na pruge i plavim espadrilama. Mladolika i nasmejana. Plačući je pitam šta će joj toliko velika kuća, a ona kroz smeh odgovori da nema pojma. Zagrlim je jako i dugo, osećajući njenu toplinu i nakon buđenja. Grli svoju majku uvek kada možeš, kažem vašem tati. Taj osećaj topline ne postoji ni na jednom drugom mestu.
